Dragana Džajević: Uske ulice

Dragana Džajević: Uske ulice

Kratka priča iz knjige ''Robinzoni u trendu'', objavljene marta 2010.godine. Izdavač Banatski kulturni centar, Novo Miloševo                                                           

                

                 Ulica beše preširoka za tako malu devojku, ulica beše prekratka za njene dugačke korake. Oko male devojke korača mnogo ljudi, užurbanih, sporih kao na takmičenju lenjivaca, ovakvih, onakvih, nasmejanih, namrgođenih kao na takmičenju mrštenja, bilo ih je previše, raznih. Pa mi ulica postade preuska da dođem do njenih dugačkih koraka. Čudno, nađoh se za tren iza male devojke, slušah kako njeni koraci odzvanjaju, tak, tak, tak, samo mi zvoni u glavi. Od zvonjave, ne čujem više ništa, od probuđenih uspomena ne osećam ništa sem strasti, od mirisa koji njena kosa ostavlja iza sebe ne vidim više ništa. Vidim samo nju, vidim je na sunčanoj obali, vidim je ispod plavog neba, vidim je u svojoj postelji. Vidim je onakvu kakava je ostala u mojim sećanjima.

                  Mnogo vremena je prošlo, ja sam bio sam, ja sam uspavao svoje uspomene. Ali danas, od kada sam je slučajno spazio na ulici, od kada sam krenuo za njom, oko mene je lebdeo oblak srećne prošlosti. Lelujao me oblak, nosio, svuda me raspršio oblak, tamo-amo, bilo me je po malo na svakoj ulici kojom je prošla. A ja sam se osećao kao da me nigde nema. Izgubljen i zanesen bio sam, kao nekad izgubljen od sreće. Opijali su me kao nekad mirisi ljubavne radosti. Ispunila me energija mladosti, kao nekad. Vratio mi se onaj osećaj strasti koji sam imao sa njom, ona želja da dotaknem miris njene kose, da me ponese i da se zaboravim. Nisam je zaboravio, ja sam je uspavao. Moja opijena ruka dotakla je njeno rame. Okrenula se ljuta, nepoznata: ''Šta hoćeš, budalo!''. Okrenula se i nastavila, ljuta, još ljuća. Izraz na mom licu ostade teleće glup. Glup od sreće, glup od opijenosti srećnom prošlošću.

                   Nije to bila ona. Bila je ona dok sam je gledao otpozadi, spreda je bila neka druga. I nekada, u mojoj srećnoj prošlosti, ona je bila druga otpozadi, spreda to nije bila ona.  Ne živim od uspomena, i ne živim ni zbog njih. Ali živim da bi one živele u meni.

PRIČE KOJE PLENE

PRIČE KOJE PLENE

ŽIVKO AVRAMOVIĆ, književnik
( Osvrt na zbirku priča: ROBINZONI U TRENDU,  autorke Dragane Džajević)
1.
Dragana Džajević (1977), mlada kragujevačka spisateljica svojom prvom knjigom pripovedaka „Robinzoni u trendu", prijatno je iznenadila srpsku čitalačku publiku (a, nadam se, i književne kritičare, ako oni još postoje, oni stvarni, iskreni i dobronamerni. Ali, kako veli Aleksandar Čotrić u svom aforizmu: „U Srbiji su zamenjene uloge. Pisci kritikuju književne kritičare!" Poznati aforističar je sasvim u pravu).
Draganina ljubav prema literaturi datira još od ranog detinjstva. Piše prozu, poeziju, eseistiku... „Robinzoni u trendu" je proza njene rane mladosti, one lepe, nepovratne... Uspevši da sa dvadesetak godina „iskustva" ostvari zrelo književno delo (njene priče su pravi biseri prozne književnosti), od nje se sa pravom očekuje još uspešnije dokazivanje i u široj epskoj formi – u romanu.
2.
Priče Dragane Džajević se mogu svrstati u žanr savremene kratke priče (sada već dovoljno prisutan i na našoj književnoj sceni). Niska od četrnaest pripovedaka u zbirci „Robinzoni u trendu" (zanimljiv naslov za jednu proznu knjigu) su priče koje je autorka u potpunosti ili fragmentarno proživela (i živela) pišući o ljudima svakodnevice, njihovom bolu i tuzi, sukobima i prijateljstvu, ambijentalnim prizorima jednog (prljavog) grada, nehumanom i humanom odnosu čoveka prema svojim saplemenicima (a može iobrnuto...). Dragana ume da plastičnim i svežim jezikom svoga pripovedanja(kazivanja ili pričanja) svoje likove oslikava realno, bez mnogo ulepšavanja i naknadnog šminkanja, jer se zapravo radi, kao što već rekoh, o junacima naše svakodnevice. ( U Draganinim pričama nema ni trunke pomodnog postmodernizma, a čini se ni velikog uticaja drugih „poznatijih" autora i njihovih dela). Odatle i zaključak da je Draganino pripovedanje samosvojno i originalna odlika ove mlade spisateljice.
3.
„Način pisanja Dragane Džajević je čist, jednostavan, sa dozom neke plavetne čednosti, iskrenosti i smirenosti unutrašnjeg života. Ona očituje suzdržanost daha, a pročišćena i jasna misao notira jednostavnost i slikovitost u kazivanju.
Autor nije kabinetski pisac. Njene priče vrcaju od slika koje su fragmenti stvarnosti, proživljeni i promišljeni u osebujne životne, a veštim vokabularomi strašću, isklesane priče" – zapisao je književnik Radovan Vlahović uanalitičkom pogovoru Draganine knjige.
4.
Dragana Džajević uspešno vlada formom, načinom pripovedanja i uspešnim oslikavanjem junaka i radnje u svakoj priči. Čitalac će sam uvideti da se pojedine priče mogu pročitati kao literatura u kojoj se uživa, ali za mnoge od njih potrebno je duboko razmišljanje, jer se mora svesnoući u samu srž priče i Draganinog pripovedanja. Njeno pripovedanje nije ni malo „laka literatura", koja se čita pre spavanja, već proza sa svojim porukama (i oporukama), sa specifičnom poetikom kazivanja koja mora dobro da uđe u svest I da se shvati.
Pošto ovaj tekst piše moja malenkost, koja je još uvek u posveti poeziji injenim vrednostima, i koja se još ne usuđuje da se bavi proznom literaturom,mora ovde ukazati na nešto što je posve izuzetno i jako vredno u Draganonoj prozi. Svaka priča u sebi sadrži toliko poezije (i lepote koje poezija donosi),da se autor teksta pitao nije li ova proza poezija u prozi ili nadahnuti prozno– poetski tekstovi. Došao je, ipak, do zaključka da ova knjiga donosi „čistu"prozu, kojoj poetska naslaga samo određuje smisao i lepotu kazivanja, i da se radi o prozi visokih umetničkih dometa.
5.
I ponovo Radovan Vlahović: „Robinzoni u trendu"pokreću večne teme: života, smrti, prijateljstva, ljubavi, pravde, poštenja,poverenja... Dragana Džajević nam svojim pričama ne nudi gotova rešenja I cementirane životne forme, ona nas samo podstiče na razmišljanje i saosećanje,a mi treba da tražimo naše životne definicije i naša rešenja. Time nam ona iskazuje stav da svako mora u sebi i kroz sebe pronaći odgovore na večnu upitanost."
6.
I, zaista, ovo su PRIČE KOJE PLENE. U to sam sasvim siguran, kao što je bila sigurna i Dragana Džajević, koja ih je svojim srcem, dušom i iskustvom mlade, talentovane spisateljice ispisivala. I dok na našoj literarno – književnoj sceni bude bilo još autorki poput Dragane Džajević, savremena srpska književnost ne mora da brine za svoju budućnost. Pogotovu ona kojom se Dragana bavi – PROZNA LITERATURA.

Knjiga: „Robinzoni u trendu“ Dragana Džajević

Knjiga: „Robinzoni u trendu“ Dragana Džajević

Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2010.

Početak trećeg milenija u srpskoj književnoj prozi zabeležio je, a i dalje beleži, pravi procvat novih književnih imena spisateljica koje će svojim delima biti spremne da se kale u vremenu budućem na našoj književnoj i literarnoj sceni. Jedno od tih imena je svakako i Dragana Džajević, autorka zbirke kratkih priča sabranih u knjigu neobičnog nazivaRobinzoni u trendu.

Junaci priča Dragane Džajević su obični ljudi oslikani snažnim retoričko-emotivnim potezima uz puno sućuti i ljubavi. Dragana nam pokazuje da život i ljudi, u svojoj nesnosnoj grubosti prema pojedincu, imaju i onu preko potrebnu notu saosećanja koja se kroz piščeva usta, a pripovedanjem, prenose na čitaoca.

Dragana sa puno ljubavi piše o svojim junacima. Stiče se utisak kao da su sve priče lično doživljene i da su inserti iz autorkinog života. Na trenutke nam se čini da je u pitanju nedostatak distance između onog ko piše i pisanog, a zapravo, u pitanju je fascinantna ubedljivost i sugestivnost pripovedanja koja otvara vrata naše duše, duše čitaoca, i tera ga da priče percipira u onom potresnom i izvornom obliku kako nam ih je autorka dala.

Ove priče se mogu čitati, u njima se može uživati, i kad smo spremni za lepu književnost, a i kad smo u nekoj potresnoj, razdražljivoj minus fazi i grozničavo vapimo da nađemo lek, tj. da nađemo spas za našu duhovnu rastresenost – tu priče Dragane Džajević dolaze kao melem na ranu.

Dragana u knjizi kratkih priča Robinzoni u trendu ne eksperimentiše puno, kako na planu forme, tako i kad je u pitanju jezik. Za dobru priču uvek je najbolji način ispričati je u prvom licu, sa lakoćom i lepršavošću, pomalo u zanosu i ushićenju, a na trenutke i brzopleto, te stičemo utisak da promena ritma (česta smena dugih i kratkih rečenica) čini da se uznesenost kao šuga prenesena čitaoca.

Naša kosmička usamljenost i naša gotovo karmička nespremnost na protivurečnosti života, na njegovu prevrtljivost, grubost i neuravnoteženost, učinila je od nas funkcionalnu gomilu punu nedefinisanih unutrašnjih poriva, a opet spremnu na traženje i iščekivanje novih duhovnih iskustava. Jedno od njih nam se nudi i ovom zbirkom kratkih priča, koja kao da ignoriše postmoderne latino-američke trendove koji proizvode literaturu od literature. Dragana Džajević se ne bavi reciklažom. Ona ne koristi citate i ne preludira literarni akademizam. Dragana Džajević zna da je literatura, ona prava i dobra, uvek surogat života, ali prelomljen kroz prizmu stvaralačke svesti i poput novogodišnje jelke okićena ukrasima i poput najjednostavnijeg kolača zašećerena zavodljivim stilističkim instrumentarijem, da priče kao masni zalogaji prosto klize u čitaočevu svest, podižu ga, pokreću ga, uznose, uzdrmavaju, rasplamsavaju, čereče njegovu čamotinju, uspavanost i dosadu, podižu nivo njegove inteligibilne svesti i čine da njegovo biće postane misleće, kreativno i spremno da više, bolje i dalje sagledava život, svet i sopstvene doživljaje.

Ono što posebno stilski čini ove priče zanimljivim je i proizvođenje slutnje u čitaočevoj svesti da čita modernu bajku, koja se dešava na oskudnom prostoru i skučenom vremenu, koje se mitologizuje i prikazuje kao svet u malom, koji se dešava u vremenu trajanja same priče, dakle u malom vremenu.

Dragana neke svoje fabule gleda ovozemaljskim očima i posmatrajući ih odmerava koliko je njen junak spreman da ponese breme kontradiktorne i prikriveno podmukle svakodnevice koja usložnjava istoriju života njenih junaka.

Za ovu prozu bi se moglo reći da je u pitanju moderna kratka priča, koja u osnovi nosi socio-psihološku potku, kroz koju prosijava kako pobuna tako i potraga za otkrivanjem ličnog pečata i filozofije življenja i pročišćenja duše pojedinca kroz patnju.

Način pisanja Dragana Džajević je čist, jednostavan, sa dozom neke plavetne čednosti, iskrenosti i smernosti unutrašnjeg života. Ona očituje suzdržanost daha, a pročišćena i jasna misao notira jednostavnost izraza i slikovitost u kazivanju.

Autor nije kabinetski pisac. Njene priče vrcaju od slika koje su fragmenti stvarnosti, proživljeni i promišljeni u osebujne životne, a veštim vokabularom i strašću, isklesane priče.

Cinični paradoks modernog života i stvarnosti učinio je od nas savremene Robinzone u trendu. Sa jedne strane smo otrgnuti, odbačeni, iskinuti i kao vodom izbačeni iz koloseka tradicionalnog, patrijarhalnog života i sveta gde smo živeli po stotinama godina proverenim normama, a s druge strane novo vreme u svojoj ubrzanosti i huku nije nas prihvatilo i primilo, onako nespremne, da se uključimo, tako da smo na tom večnom putu življenja ostali negde po strani, na margini i ničijoj zemlji, sa svojim jadom, bedom i velikom željom da se iz nje izvučemo, pa makar i pomoću trikova samozaborava, kako to maestralno radi Draganina junakinja Zorana. Taj strašni vapaj i želja da se uključe svom dušom i svim srcem u normalan život veoma je prisutna kod junaka, kod Robinzona u trendu. Oni žele da se ujednače, da se ujedine, da se integrišu sa društvenom zajednicom, oni ne pitaju cenu kako će da svoju odbačenost prevedu u stanje razumevanja, podrške i prihvatanja, da budu u trendu.

Jara svakodnevice Draganine junake baca u vrtloge postojanja iz kojih uglavnom izlaze poraženi i potrošeni. Iščitavanjem ovih priča ljudi sa margine, to nam postaje još vidljivije, izraženije i jasnije.

Dalji tok stvaralaštva Dragane Džajević teško je sa matematičkom preciznošču odrediti i predvideti. Po pripovedačkoj širini, deskripciji i po epskom zamahu njene naracije, po ulasku (veoma veštom) u spiralu strukturalnog, kompatibilnog građenja likova, stičemo utisak da će Dragana svoje stvaralaštvo usmeriti ka širim epskim formama, ka romanima, a i same priče su tako dobro satkane da mogu, i da čine, svaka od njih, dobru građu za novo romaneskno štivo.

Namerno ne želim ulaziti i baviti se pojedinačnim pričama jer duboko verujem da će svako od čitalaca imati svoj sud. Mene daleko više interesuje eho koji su one ostavile u meni, interesuje me bruj koji je iz konteksta u mojoj duši proizveo ono preko potrebno zadovoljstvo postkonzumacije teksta.

Robinzoni u trendu pokreću večne teme: života, smrti, prijateljstva, ljubavi, pravde, poštenja, poverenja… Dragana Džajević nam svojim pričama ne nudi gotova rešenja i cementirane životne forme, ona nas samo podstiče na razmišljanje i saosećanje, a mi treba da tražimo naše životne definicije i naša rešenja. Time nam ona iskazuje stav da svako mora u sebi i kroz sebe pronaći odgovore na večnu upitanost.

Radovan Vlahović
književnik